Natezanje uzdužnica preko kostura je pokazalo da je potrebno rebra učvrstiti u što više tačaka za pozicioner, time osigurati da se ne deformišu pod pritiskom dok se uzdužnice savijaju u željeni oblik. Natezanje uzdužnice uz samu palubu – šira, je posebno opterećivalo rebra i pomeralo ih iz pozicije. Zato smo sva rebra,  od krmenog zrcala do kobilice dodatno učvrstili, pa je i kobilica na pramcu dobila dodatna ukrućenja:

Na sledećoj slici se jasno vide dodatni elementi koji učvršćuju krajeve rebara u poziciju, i oslanjaju se na pozicioner:

Naravno, i ovog puta je pažljivo praćena geometrija, ali i pozcija rebara po širini u odnosu na pozicioner. Najbolji alat za to je svakako visak. Metar se postavi na rasponku tako da meri ukupan raspon rebra, a visak se pusti sa centra kobilice da bi se uverili da se rebro nije zakrenulo oko kobilice ili drugačije deformisalo ili pomerilo sa pozicije:

Iz projekta smo izvukli tačan raspon za svako rebro, i pažljivo upoređivali dobijene vrednosti, pomerajući rebra u pravilnu poziciju po potrebi:

Možda se ne čini značajno, ali odstupanje od milimetar ili dva na ovom merenju bi nam značjno otežalo postavljanje kobilice i napravilo priličan problem na kasnijem uklapanju palube:

Još jedna provera dimenzija je usledila kada smo ukrojili i nategli sve uzdužnice, šir i knik na rebra. Iako smo bili nestrpljivi da napokon zalepimo nešto na ovom kosturu, ipak je trebalo biti temeljan. Sa svim novim ukrućenjima, kostur Yastoga stvarno izgleda kao šuma:

Konačno učvršćen kostur je nakon dvostruke provere svih dimenzija bio spreman za vađenje kobilice, odvijeni su vijci koji drže uzdužnice na pramcu da bi oslobodili kobilicu:

Dokaz da je sve pozicionirano kako treba je i lakoća sa kojom smo kobilicu izvukli iz svih rebara, bez lupkanja i cimanja, lako je izašla:

Prihvaćena na pramcu i krmi, bez ikakvog napora:

Dok je jedan deo ekipe pripremao spojeve na rebrima – mazanjem neugušćenog epoksija kao prajmera, drugi su se pozabavili obaranjem ivica kobilice na mestima gde CNC mašina iz nepoznatog razloga nije napravila smaknutu ivicu iz više prolaza. Ovo je mnogo lakše uraditi na kobilici van pozicije, a i manja je šansa da se tračnaom brusilicom oštete rebra:

Nanet je epoksi na sva mesta spajanja, na svakom rebru i na kobilici, i malo šire od površine kontakta jer se odmah prave i fileti za spajanje kobilice i rebara:

Potom je preko “prajmera” naneta značajna količina epoksija ugušćenim puniocem za lepljenje i filetiranje, Colloidal Sillca 406:

Pripremljena su sva rebra, epoksi je nanet i ispod utora, na mesta na koje se takođe naslanja kobilica:

Potom je kobilica lako vraćena na poziciju, isto kao što je i skinuta. Samo je skliznula na mesto, bez velikog otpora, još jednom nam potvrdivši da smo sva rebra pravilno pozicionirali i da su međusobni odnosi elemenata kostura ispravni:

Usledilo je pravljenje fileta: ispune ugušćenim epoksijem koja daje strukturalnu jačinu spojevima i pravilno prenosi opterećenja. Fileti dodatno pojačavaju snagu spajanja epoksijem. Potrebno je naneti ravnomeran sloj zaobljenim štapićem, pazeći da ne ostanu rupe u epoksiju.

Radi kasnijeg lakšeg obrađivanja spojeva, i lakše pripreme za epoksiranje unutrašnjosti trupa, bitno je očistiti sav višak epoksija dok je svež. Lakše ga je sada ukloniti špahlom, štapićem ili obrisati  krpom, nego ga šmirglati kada u potpunosti očvrsne:

Kobilica je učvršćena stegama da bi se izbeglo makar i slučajno pomeranje, fileti su napravljeni na svim spojevima kobilice i rebara, viškovi epoksija su očišćeni, a kostur je ostavljen do sutra, dok se spoj kobilice ne učvrsti. Tek sa očvrslim spojem kobilice i rebara možemo pristupiti pažljivom skidanju uzdužnica i lepljenju jedne po jedne za rebra: